Podrška putem društvenih mreža iz perspektive osoba oštećenog sluha

Abstract

Prema podacima Saveza gluvih i nagluvih Srbije, 1% stanovništva naše zemlje čine osobe koje su u potpunosti ili delimično bez sluha (Žižić i Jaslar, 2014). Reč je o heterogenoj populaciji, kako se i sam nedostatak sluha može sagledati u svetlu dva različita modela. Prvi model, model medicinski određene onesposobljenosti, gluvoću određuje kao patološko stanje sa naglaskom na nedostatak slušnog mehanizma (Žižić i Jaslar, 2014). Drugi model, društvenokulturni, dovodi u pitanje shvatanje gluvoće kao invaliditeta, te se ističe mogućnost da je reč o socijalnom konstruktu (Groce, 1985), kako većina gluvih živi u svetu kreiranom od strane onih koji čuju. Prema ovom modelu, gluvoća se određuje kao kulturološki a ne audiološki termin (Žižić i Jaslar, 2014), te se govori o lingvističkom i kulturnom identitetu (Young & Temple, 2014). Iako je u populaciji moguće uočiti razlike u pogledu načina komunikacije, (Napier et al., 2013), ipak je dominantan modalitet znakovni jezik, čija je upotreba najčešće ograničena na zajednice gluvih. Iz tog razloga, gluva lica se suočavaju sa komunikacionim barijerama, te posledično i nedostatkom socijalne podrške u čujućem okruženju, pa čak i u okviru svojih čujućih porodica (Bone, 2018). Pored toga, manjak potrebne podrške se može javiti i u okviru zajednica gluvih, kako je gluvima teško da govore o psihološkim problemima sa drugim gluvim licima zbog straha od moguće kritike i potencijalnog isključenja iz grupe (Žižić i Jaslar, 2014). Socijalna podrška, koja uključuje kako emocionalne forme podrške koje proizilaze iz bliskih odnosa, tako i instrumentalne forme koje se odnose na praktičnu pomoć (Werner-Seidler et al., 2017), smatra se značajnom za mentalno zdravlje pojedinca (Jung et al., 2017), dok se socijalna izopštenost povezuje sa povećanjem rizika od razvijanja mentalnog poremećaja (Huxley & Thornicroft, 2003, prema Du Feu & Chovaz, 2014). Na kraju, društvene mreže kao interaktivni društveni mediji (Vasić, 2010), imaju potencijale u oblasti mentalnog zdravlja kako mogu obezbediti vrednu podršku za one koji se nalaze pod distresom (Shepherd et al., 2015). Povrh toga, društvene mreže imaju i komunikacione pogodnosti za gluva lica, one koje im ranije tehnologije nisu dopuštale, poput video poziva, što odgovara vizuelnosti znakovnog jezika (Valentine & Skelton, 2008).