Социјални статус као предиктор читалачке писмености ученика у Србији

Abstract

Поред увида у степен развијености читалачке писмености ученика у Србији, односно степена на коме образовни систем успева да развије ове компетенције, студија PIRLS омогућава и да анализирамо праведност самог образовног система, као једног од показатеља његовог квалитета. Велика међународна образовна истраживања која су спроведена и у Србији током претходних десетак година показала су пораст неједнакости у образовању. Када је у питању читалачка писменост, благи пораст неједнакости међу петнаестогодишњацима могуће је уочити у налазима последња два циклуса истраживања PISA која су организована у Србији (PISA 2012 и PISA 2018). Такође, пораст неједнакости документују и резултати истраживања TIMSS (TIMSS 2015 и TIMSS 2019) којим се испитују знања из математике и природиних наука међу ученицима четвртог разреда основне школе. Имајући на уму ове налазе, корисно је испитати значај социјалног статуса за постигнуће на PIRLS тестовима. Као показатељ социјалног статуса коришћена је скала кућног социоекономског статуса коју су дефинисали организатори истраживања. Коришћена је проста линеарна регресија, при чему је социоекономски статус био предиктор, а постигнуће ученика на тесту зависна варијабла. Резултати су показали да је социјални статус значајан предиктор који објашњава приближно једну петину варијансе постигнућа на тесту читалачке писмености (R2=0.204, F(1, 3972)=1016.466, p<0,01). Ови налази указују, између осталог, на то да образовни систем у Србији не успева да у истој мери развије читалачку писменост код деце различитог социјалног статуса, те упућује на то да би, осим декларативног залагања за једнакост у образовању које је приметно у Стратегији развоја образовања, било потребно да се концепција садашњег образовног система детаљније преиспита (његова структура, компетенције наставника, образовни садржаји), као и да се формулишу конкретне образовне политике у смеру умањења неједнакости.