TY  - CONF
AU  - Павловић-Бабић, Драгица
PY  - 2021
UR  - http://ipir.ipisr.org.rs/handle/123456789/527
AB  - Образовни стандарди, као један од инструмената осигурања квалитета
образовања, најављивани су у склопу реформских процеса започетих 2001.
године (Kovač Cerović & Levkov, 2002; Pavlović Babić, 2020; Havelka i sar., 2002).
Процес развоја стандарда од концепта до усвајања може да се опише као спор
и пун осцилација, али је најзад резултирао усвајањем Образовних стандарда
за крај општег образовања (2009), а онда и Општих стандарда постигнућа за
крај првог циклуса обавезног образовања (2011), Стандарда за опште предмете
(српски језик и књижевност, математика, историја, географија, биологија,
физика и хемија) у средњем образовању (2013. године), па за стране језике
2015. годинe. После више година имплементације неопходно је да се концепт
ревидира због прилагођавања међународним, државним и локалним
трендовима. Постојећим стандардима није тешко наћи замерку. Као и
остали аспекти образовног процеса и стандарди су ограничени предметним
приступом и много више оријентисани на знање него на развој компетенција
(Dimou, 2009; Mincu, 2009). То сигурно није једина замерка. На пример, већ
из датума усвајања стандарда за поједине циклусе, односно предмете јасно
је да није реч о интегрисаном и јединственом процесу, а његов резултат су
међусобно лабаво увезани или потпуно независни стандарди за поједине
образовне циклусе и предмете. И, најзад, замерка која је у фокусу овог
рада односи се на деконтекстуализовану природу постојећих образовних
стандарда. Лако је сложити се да се релевантност сваког знања процењује у
односу на одређени контекст: за шта и за кога је битно неко знање, под којим условима, у којим временским оквирима, у односу на које друге конкурентне
форме и садржаје знања. Наше знање осмишљено је контекстом у којем се
формира и може да буде функционално само уколико је контекстуализовано.
Ипак, постојећи образовни стандарди се не обазиру нити на један од многих
врста контекста у којем се знања испољавају. Стога, пре ревизије, има
смисла поставити следећа питања: Са каквим смо успехом до сада користили
образовне стандарде и, још базичније, коју би функцију стандарди требало
да испуне да бисмо знали како да успоставимо критеријуме за њихову
формулацију, односно ревизију? У фокусу овог рада је питање да ли би и у којој
мери требало да се у образовне стандарде уграде карактеристике контекста
у којима се знања испољавају, као њихов интегрални и неодвојив део.
PB  - Београд : Институт за педагошка истраживања
C3  - TIMSS2019 : резултати и импликације
T1  - Контекстуалност образовних стандарда : димензија без које се (не)може
EP  - 23
SP  - 14
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_ipir_527
ER  - 

@conference{
author = "Павловић-Бабић, Драгица",
year = "2021",
abstract = "Образовни стандарди, као један од инструмената осигурања квалитета
образовања, најављивани су у склопу реформских процеса започетих 2001.
године (Kovač Cerović & Levkov, 2002; Pavlović Babić, 2020; Havelka i sar., 2002).
Процес развоја стандарда од концепта до усвајања може да се опише као спор
и пун осцилација, али је најзад резултирао усвајањем Образовних стандарда
за крај општег образовања (2009), а онда и Општих стандарда постигнућа за
крај првог циклуса обавезног образовања (2011), Стандарда за опште предмете
(српски језик и књижевност, математика, историја, географија, биологија,
физика и хемија) у средњем образовању (2013. године), па за стране језике
2015. годинe. После више година имплементације неопходно је да се концепт
ревидира због прилагођавања међународним, државним и локалним
трендовима. Постојећим стандардима није тешко наћи замерку. Као и
остали аспекти образовног процеса и стандарди су ограничени предметним
приступом и много више оријентисани на знање него на развој компетенција
(Dimou, 2009; Mincu, 2009). То сигурно није једина замерка. На пример, већ
из датума усвајања стандарда за поједине циклусе, односно предмете јасно
је да није реч о интегрисаном и јединственом процесу, а његов резултат су
међусобно лабаво увезани или потпуно независни стандарди за поједине
образовне циклусе и предмете. И, најзад, замерка која је у фокусу овог
рада односи се на деконтекстуализовану природу постојећих образовних
стандарда. Лако је сложити се да се релевантност сваког знања процењује у
односу на одређени контекст: за шта и за кога је битно неко знање, под којим условима, у којим временским оквирима, у односу на које друге конкурентне
форме и садржаје знања. Наше знање осмишљено је контекстом у којем се
формира и може да буде функционално само уколико је контекстуализовано.
Ипак, постојећи образовни стандарди се не обазиру нити на један од многих
врста контекста у којем се знања испољавају. Стога, пре ревизије, има
смисла поставити следећа питања: Са каквим смо успехом до сада користили
образовне стандарде и, још базичније, коју би функцију стандарди требало
да испуне да бисмо знали како да успоставимо критеријуме за њихову
формулацију, односно ревизију? У фокусу овог рада је питање да ли би и у којој
мери требало да се у образовне стандарде уграде карактеристике контекста
у којима се знања испољавају, као њихов интегрални и неодвојив део.",
publisher = "Београд : Институт за педагошка истраживања",
journal = "TIMSS2019 : резултати и импликације",
title = "Контекстуалност образовних стандарда : димензија без које се (не)може",
pages = "23-14",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_ipir_527"
}

Павловић-Бабић, Д.. (2021). Контекстуалност образовних стандарда : димензија без које се (не)може. in TIMSS2019 : резултати и импликације
Београд : Институт за педагошка истраживања., 14-23.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_ipir_527

Павловић-Бабић Д. Контекстуалност образовних стандарда : димензија без које се (не)може. in TIMSS2019 : резултати и импликације. 2021;:14-23.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_ipir_527 .

Павловић-Бабић, Драгица, "Контекстуалност образовних стандарда : димензија без које се (не)може" in TIMSS2019 : резултати и импликације (2021):14-23,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_ipir_527 .