Контекстуалност образовних стандарда : димензија без које се (не)може
Аутори
Павловић-Бабић, ДрагицаОстала ауторства
Ђерић, ИванаГутвајн, Николета
Јошић, Смиљана
Шева, Нада
Конференцијски прилог (Објављена верзија)
Метаподаци
Приказ свих података о документуАпстракт
Образовни стандарди, као један од инструмената осигурања квалитета
образовања, најављивани су у склопу реформских процеса започетих 2001.
године (Kovač Cerović & Levkov, 2002; Pavlović Babić, 2020; Havelka i sar., 2002).
Процес развоја стандарда од концепта до усвајања може да се опише као спор
и пун осцилација, али је најзад резултирао усвајањем Образовних стандарда
за крај општег образовања (2009), а онда и Општих стандарда постигнућа за
крај првог циклуса обавезног образовања (2011), Стандарда за опште предмете
(српски језик и књижевност, математика, историја, географија, биологија,
физика и хемија) у средњем образовању (2013. године), па за стране језике
2015. годинe. После више година имплементације неопходно је да се концепт
ревидира због прилагођавања међународним, државним и локалним
трендовима. Постојећим стандардима није тешко наћи замерку. Као и
остали аспекти образовног процеса и стандарди су ограничени предметним
приступом и много више оријентисани на знање не...го на развој компетенција
(Dimou, 2009; Mincu, 2009). То сигурно није једина замерка. На пример, већ
из датума усвајања стандарда за поједине циклусе, односно предмете јасно
је да није реч о интегрисаном и јединственом процесу, а његов резултат су
међусобно лабаво увезани или потпуно независни стандарди за поједине
образовне циклусе и предмете. И, најзад, замерка која је у фокусу овог
рада односи се на деконтекстуализовану природу постојећих образовних
стандарда. Лако је сложити се да се релевантност сваког знања процењује у
односу на одређени контекст: за шта и за кога је битно неко знање, под којим условима, у којим временским оквирима, у односу на које друге конкурентне
форме и садржаје знања. Наше знање осмишљено је контекстом у којем се
формира и може да буде функционално само уколико је контекстуализовано.
Ипак, постојећи образовни стандарди се не обазиру нити на један од многих
врста контекста у којем се знања испољавају. Стога, пре ревизије, има
смисла поставити следећа питања: Са каквим смо успехом до сада користили
образовне стандарде и, још базичније, коју би функцију стандарди требало
да испуне да бисмо знали како да успоставимо критеријуме за њихову
формулацију, односно ревизију? У фокусу овог рада је питање да ли би и у којој
мери требало да се у образовне стандарде уграде карактеристике контекста
у којима се знања испољавају, као њихов интегрални и неодвојив део.
Кључне речи:
образовни стандарди / настава / квалитет постигнућа ученика / TIMSS 2019Извор:
TIMSS2019 : резултати и импликације, 2021, 14-23Издавач:
- Београд : Институт за педагошка истраживања
Финансирање / пројекти:
- Министарство науке, технолошког развоја и иновација Републике Србије, институционално финансирање - 200018 (Институт за педагошка истраживања, Београд) (RS-MESTD-inst-2020-200018)
- 404-02-42/2018-17
- Идентификација, мерење и развој когнитивних и емоционалних компетенција важних друштву оријентисаном на европске интеграције (RS-MESTD-Basic Research (BR or ON)-179018)
Напомена:
- Зборник резимеа : XXVII нaучнa кoнфeрeнциja „Пeдaгoшкa истрaживaњa и шкoлскa прaксa”
Институција/група
IPITY - CONF AU - Павловић-Бабић, Драгица PY - 2021 UR - http://ipir.ipisr.org.rs/handle/123456789/527 AB - Образовни стандарди, као један од инструмената осигурања квалитета образовања, најављивани су у склопу реформских процеса започетих 2001. године (Kovač Cerović & Levkov, 2002; Pavlović Babić, 2020; Havelka i sar., 2002). Процес развоја стандарда од концепта до усвајања може да се опише као спор и пун осцилација, али је најзад резултирао усвајањем Образовних стандарда за крај општег образовања (2009), а онда и Општих стандарда постигнућа за крај првог циклуса обавезног образовања (2011), Стандарда за опште предмете (српски језик и књижевност, математика, историја, географија, биологија, физика и хемија) у средњем образовању (2013. године), па за стране језике 2015. годинe. После више година имплементације неопходно је да се концепт ревидира због прилагођавања међународним, државним и локалним трендовима. Постојећим стандардима није тешко наћи замерку. Као и остали аспекти образовног процеса и стандарди су ограничени предметним приступом и много више оријентисани на знање него на развој компетенција (Dimou, 2009; Mincu, 2009). То сигурно није једина замерка. На пример, већ из датума усвајања стандарда за поједине циклусе, односно предмете јасно је да није реч о интегрисаном и јединственом процесу, а његов резултат су међусобно лабаво увезани или потпуно независни стандарди за поједине образовне циклусе и предмете. И, најзад, замерка која је у фокусу овог рада односи се на деконтекстуализовану природу постојећих образовних стандарда. Лако је сложити се да се релевантност сваког знања процењује у односу на одређени контекст: за шта и за кога је битно неко знање, под којим условима, у којим временским оквирима, у односу на које друге конкурентне форме и садржаје знања. Наше знање осмишљено је контекстом у којем се формира и може да буде функционално само уколико је контекстуализовано. Ипак, постојећи образовни стандарди се не обазиру нити на један од многих врста контекста у којем се знања испољавају. Стога, пре ревизије, има смисла поставити следећа питања: Са каквим смо успехом до сада користили образовне стандарде и, још базичније, коју би функцију стандарди требало да испуне да бисмо знали како да успоставимо критеријуме за њихову формулацију, односно ревизију? У фокусу овог рада је питање да ли би и у којој мери требало да се у образовне стандарде уграде карактеристике контекста у којима се знања испољавају, као њихов интегрални и неодвојив део. PB - Београд : Институт за педагошка истраживања C3 - TIMSS2019 : резултати и импликације T1 - Контекстуалност образовних стандарда : димензија без које се (не)може EP - 23 SP - 14 UR - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_ipir_527 ER -
@conference{ author = "Павловић-Бабић, Драгица", year = "2021", abstract = "Образовни стандарди, као један од инструмената осигурања квалитета образовања, најављивани су у склопу реформских процеса започетих 2001. године (Kovač Cerović & Levkov, 2002; Pavlović Babić, 2020; Havelka i sar., 2002). Процес развоја стандарда од концепта до усвајања може да се опише као спор и пун осцилација, али је најзад резултирао усвајањем Образовних стандарда за крај општег образовања (2009), а онда и Општих стандарда постигнућа за крај првог циклуса обавезног образовања (2011), Стандарда за опште предмете (српски језик и књижевност, математика, историја, географија, биологија, физика и хемија) у средњем образовању (2013. године), па за стране језике 2015. годинe. После више година имплементације неопходно је да се концепт ревидира због прилагођавања међународним, државним и локалним трендовима. Постојећим стандардима није тешко наћи замерку. Као и остали аспекти образовног процеса и стандарди су ограничени предметним приступом и много више оријентисани на знање него на развој компетенција (Dimou, 2009; Mincu, 2009). То сигурно није једина замерка. На пример, већ из датума усвајања стандарда за поједине циклусе, односно предмете јасно је да није реч о интегрисаном и јединственом процесу, а његов резултат су међусобно лабаво увезани или потпуно независни стандарди за поједине образовне циклусе и предмете. И, најзад, замерка која је у фокусу овог рада односи се на деконтекстуализовану природу постојећих образовних стандарда. Лако је сложити се да се релевантност сваког знања процењује у односу на одређени контекст: за шта и за кога је битно неко знање, под којим условима, у којим временским оквирима, у односу на које друге конкурентне форме и садржаје знања. Наше знање осмишљено је контекстом у којем се формира и може да буде функционално само уколико је контекстуализовано. Ипак, постојећи образовни стандарди се не обазиру нити на један од многих врста контекста у којем се знања испољавају. Стога, пре ревизије, има смисла поставити следећа питања: Са каквим смо успехом до сада користили образовне стандарде и, још базичније, коју би функцију стандарди требало да испуне да бисмо знали како да успоставимо критеријуме за њихову формулацију, односно ревизију? У фокусу овог рада је питање да ли би и у којој мери требало да се у образовне стандарде уграде карактеристике контекста у којима се знања испољавају, као њихов интегрални и неодвојив део.", publisher = "Београд : Институт за педагошка истраживања", journal = "TIMSS2019 : резултати и импликације", title = "Контекстуалност образовних стандарда : димензија без које се (не)може", pages = "23-14", url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_ipir_527" }
Павловић-Бабић, Д.. (2021). Контекстуалност образовних стандарда : димензија без које се (не)може. in TIMSS2019 : резултати и импликације Београд : Институт за педагошка истраживања., 14-23. https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_ipir_527
Павловић-Бабић Д. Контекстуалност образовних стандарда : димензија без које се (не)може. in TIMSS2019 : резултати и импликације. 2021;:14-23. https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_ipir_527 .
Павловић-Бабић, Драгица, "Контекстуалност образовних стандарда : димензија без које се (не)може" in TIMSS2019 : резултати и импликације (2021):14-23, https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_ipir_527 .