Vršnjačka prihvaćenost u inkluzivnom obrazovanju

Abstract

Tsvog odrastanja sva deca teže da uspostave pozitivne odnose sa vršnjacima i da budu prihvaćena u različitim mrežama socijalnih odnosa, posebno onih koje su deo školskog konteksta. Značaj socijalne prihvaćenosti za celokupan razvoj učenika istaknut je u mnogim teorijskim razmatranjima ovog problema, a potvrđen je i u brojnim istraživanjima u ovoj oblasti. Kada su u pitanju učenici koji imaju teškoće u razvoju, njihov socijalni položaj u grupi vršnjaka često je pod negativnim uticajem kontekstualnih uslova u kojima odrastaju i činjenice da nemaju dovoljno prethodnog iskustva u interakcijama sa decom i odraslim osobama iz okruženja. Ideja o tome da deca koja imaju teškoće u razvoju pohađaju redovnu osnovnu školu nastala je kao odgovor na njihov nepovoljan socijalni položaj i neadekvatnu podršku u okviru obrazovnog sistema, uz pretpostavku da zajedničko učenje i druženje sa vršnjacima, u heterogenim grupama, može povoljno uticati na njihov razvoj. Stoga je unapređivanje socijalnih interakcija učenika i njihove uzajamne prihvaćenosti, kao neophodnog uslova za nesmetani razvoj i učenje, jedan od osnovnih ciljeva koji se želi postići inkluzivnim obrazovanjem. Uz stalno preispitivanje kvaliteta obrazovnovaspitne prakse i njeno usklađivanje sa osnovnim principima inkluzivnog obrazovanja, odeljenja redovne osnovne škole mogu postati podsticajna okruženja za učenje, razvoj i uzajamnu prihvaćenost svih učenika, bez obzira na razlike koje među njima postoje. Ispitivanje socijalne prihvaćenosti učenika koji imaju teškoće u razvoju u osnovnoj školi u fokusu je mnogih istraživanja u oblasti inkluzivnog obrazovanja. U pokušaju da odgovore na pitanje kakav je socijalni položaj učenika koji imaju teškoće u razvoju u odeljenjima redovne osnovne škole, istraživači u ovoj oblasti primenjuju različite istraživačke metode, među kojima sociometrija zauzima centralno mesto. U našoj sredini istraživanja koja su usmerena na ispitivanje socijalne prihvaćenosti učenika koji imaju teškoće u razvoju u odeljenjima redovne osnovne škole su retka, a od korišćenih metoda je, osim sociometrijskih tehnika nominacije i rejting skale, sporadično primenjivano i sistematsko posmatranje. Doprinos ove monografije i istraživanja koje je u njoj predstavljeno prepoznaje se u nastojanju da se socijalni položaj učenika koji imaju teškoće u razvoju u odeljenjima redovne osnovne škole sagleda i iz perspektive učitelja i odeljenskih starešina, što omogućava da se sociometrijski podaci upotpune i bolje protumače. Razmatranje ovog problema iz perspektive učitelja i nastavnika omogućava i dobijanje uvida u ključne činioce koji utiču na socijalni položaj učenika koji imaju teškoće u razvoju u odeljenjima redovne osnovne škole. Takođe, dobijanje podataka od učitelja i nastavnika o načinima na koje podstiču i unapređuju socijalnu prihvaćenost učenika koji imaju teškoće u razvoju pruža uvid u to kakve su nastavne prakse usmerene ka ovom cilju trenutno zastupljene u osnovnim školama u našoj sredini, kao i to u kom pravcu bi dalje stručno usavršavanje nastavnika u ovoj oblasti trebalo da se odvija. Ovi dodatni uvidi mogu poslužiti za dalje osmišljavanje aktivnosti koje bi bile usmerene na unapređivanje prakse inkluzivnog obrazovanja, a time i socijalne prihvaćenosti učenika koji imaju teškoće u razvoju u odeljenjima redovne osnovne škole. Pored sagledavanja perspektiva različitih aktera (učenici i nastavnici), ispitivanje socijalne prihvaćenosti učenika koji imaju teškoće u razvoju obuhvatilo je i različita metodološka rešenja, pa je uz kvantitativne metode primenjen i kvalitativni pristup proučavanju ovog fenomena. Doprinos istraživanja predstavljenog u ovoj monografiji je i u sagledavanju razlika u domenu socijalne prihvaćenosti učenika koji imaju teškoće u razvoju različitog školskog uzrasta, što do sada nije bio slučaj u istraživanjima koja su realizovana u našoj zemlji. Nadamo se da će ova monografija doprineti daljem proučavanju socijalne prihvaćenosti učenika koji imaju teškoće u razvoju u našoj sredini i da će podstaći učitelje i nastavnike da tragaju za novim rešenjima kada je u pitanju uspostavljanje i održavanje pozitivnih odnosa među učenicima. Ova monografija mogla bi biti korisna stručnim saradnicima za kreiranje istraživačkih aktivnosti koje bi im omogućile da adekvatnije procene i analiziraju socijalnu prihvaćenost 9  učenika koji imaju teškoće u razvoju u školi u kojoj su zaposleni. Pored toga, monografija im može pomoći i prilikom osmišljavanja različitih aktivnosti podrške nastavnom osoblju kako u okviru redovne nastave, tako i u okviru vannastavnih aktivnosti. Nadamo se da će rezultati ovog istraživanja poslužiti i kreatorima obrazovnih politika u oblasti inkluzivnog obrazovanja, kada je u pitanju koncipiranje i primena određenih rešenja koja bi vodila ka boljoj pripremljenosti škola i nastavnika za uloge koje se od njih očekuju u ovom procesu, a time i ka boljem socijalnom položaju učenika koji imaju teškoće u razvoju u odeljenjima redovne osnovne škole. Na kraju, očekujemo da će ova monografija podstaći i istraživače u oblasti inkluzivnog obrazovanja da, uz osmišljavanje novih metodoloških rešenja, nastave da proučavaju problem socijalne prihvaćenosti učenika koji imaju teškoće u razvoju. Koristimo priliku da uputimo zahvalnost recenzentima, prof. dr Veri Spasenović, prof. dr Branki Jablan i prof. dr Sunčici Macuri, čiji su saveti i sugestije značajno doprineli unapređivanju kvaliteta ovog rukopisa. Posebnu zahvalnost dugujemo direktorima škola koji su nam omogućili da, u dobroj atmosferi i bez velikih prepreka, realizujemo istraživanje koje čini okosnicu ove monografije, kao i učiteljima, odeljenskim starešinima i učenicima odeljenja u kojima je istraživanje obavljeno, na dobrovoljnom učešću u istraživačkom procesu. Idejno i likovno rešenje korica ove knjige osmislile su naše drage i talentovane umetnice Tijana Bjelajac i Ana Manojlović, na čemu smo im veoma zahvalne. Zahvaljujemo se našoj koleginici msr Sanji Grbić koja je svojim statističkim umećem doprinela efikasnoj obradi dobijenih podataka, koleginici dr Jeleni Stevanović na pažljivom i stručnom lektorisanju ovog rukopisa, kao i dr Ivani Đerić i dr Jeleni Stanišić na tehničkoj podršci u uređivanju monografije. Na kraju, veliko hvala i našim dragim kolegama i koleginicama iz Instituta za pedagoška istraživanja koji su nam pružali pomoć i podršku kada nam je bila potrebna.