Pretpostavke uvažavanja različitosti u školskom okruženju: identifikacija ključnih konstrukata

Abstract

Uvažavanje različitosti, kao jedne od ključnih vrednosti savremenih društava,aktuelizovano je poslednjih godina u okvirima formalnog sistema obrazovanja ivaspitanja, primarno pod uticajem koncepta interkulturalnog obrazovanja i procesausmerenih na unapređivanje demokratske kulture u školama. Za potrebe identifikovanjabazičnih konstrukata značajnih za inkorporiranje različitosti u korpus vrednosti koje sepraktikuju u uslovima školskog okruženja, sprovedena je kritička analiza relevantnenacionalne legislative, izvršen je temeljni pregled niza teorijskih koncepata u kojima seuvažavanje različitosti pojavljuje kao konstitutivni element, te su selektovani elementi iprimeri dobre prakse u ovom domenu. Nalazi, dobijeni ovako koncipiranimistraživanjem, ukazuju da nivo poštovanja i negovanja različitosti u školskom setinguprimarno zavisi od međudejstva faktora koji deluju na tri nivoa – kontekstualnom,relacionom i individualnom. Na nivou organizacionog konteksta u kome se negovanjerazličitosti praktikuje, ključnim konstruktom ocenjuje se školska kultura, definisana kaosistem vrednosti, normi, ciljeva i prakse koji dele svi akteri školskog života. Zajedničkavizija, organizaciona posvećenost, orijentisanost ka ciljevima i inovacijama, kvalitetformalnih i neformalnih odnosa, podržavajuće i strukturirano liderstvo, te učešće udonošenju odluka, smatraju se elementima školske kulture koji su u direktnoj funkcijipromocije različitosti. Na relacionom nivou najuticajnijim se pokazuje kvalitet školskeklime, izražen kroz negovanje skladnih interpersonalnih odnosa između svih učesnikaobrazovnovaspitnog procesa, definisanje jasnih očekivanja i pravednih pravila koja sedosledno primenjuju, korišćenje tehnika pozitivnog disciplinovanja i socioemocionalnogučenja, te prakse koja direktno promoviše uvažavanje različitosti. Kada je u pitanjuindividualni nivo, ključnim se pokazuju kulturalne kompetencije nastavnika izražene krozkulturalnu svesnost, znanje i veštine, te posledičnu primenu kulturalno kompetentneprakse – u formi kulturalno kompetentnog rukovođenja odeljenjem, primene kulturalnoresponzivnih programa nastave i učenja, kao i aktivne saradnje sa roditeljima različitihkulturnih identiteta. Posmatrano iz ugla učenika, važnom pretpostavkom kulturalnokompetentnog ponašanja smatra se razvijanje kulturalne senzitivnosti kao otvorenespremnosti da se ostvare interakcije sa pripadnicima drugih kultura, uz istovremenopoštovanje i uvažavanje kulturalnih razlika. Sumarno gledano, može se zaključiti danapori ka promociji različitosti u školskom okruženju, ukoliko pretenduju da buduefektivni, nužno zahtevaju holistički pristup konstruktima školske kulture, pozitivneškolske klime i kulturalnih kompetencija, koji svojim međuzavisnim delovanjem kreirajuprostor za negovanje interkulturalnog obrazovanja i razvijanje demokratske kulture.