Лексичко-семантичке особености у делима српских писаца и настава српског језика и књижевности

Abstract

Анализа књижевноуметничког дела не може бити потпуна уколико се мимоиђе проучавање организације и естетских функција језика којим је дело написано, јер се једино тако може спознати природа језика уопште, поетског језика и књижевног дела у целини, као и њиховог међуодноса. Нити књижевно дело, као један од видова информације, нити људска комуникација у свим другим доменима, бар када је реч о природним језицима, не може без правила која су карактеристична управо за ове семиотичке системе. Стога би настојање да се литерарно дело објасни изван система основних средстава која га конституишу заправо представљало недовршену схему. Различити типови језичких извора могу бити употребљени приликом творбе књижевноуметничког текста. Међутим, независно од дате језичке поливалентности, језичка структура сваког литерарног дела садржи неколико слојева, односно сам језички слој књижевног дела је стратификован (вишеслојан). Посебно место, неспорно је, припада лексичко-семантичком аспекту (слоју) језика литерарног стваралаштва, будући да је суштински значајан за свстраније сагледавање књижевног текста у целини и будући да указује и на мање видљиве везе између писца и његових поступака.