Metodologija za analizu agonističkog sopstva i podsticanje njegove promene

Abstract

Refleksivni domen osobe, lokovsko sopstvo, tradicionalno se smatra jedinstvenim, samosadržavajućim središtem svesti, koje poseduje i autonomnu moć da deluje u svetu oko sebe (Geertz, 1983; Locke, 1690/1999; Sampson, 1985). Ovakav model sopstva snažno će uticati na autore koji su odlučujuće oblikovali psihologiju ličnosti u XX veku (na primer, Adler, 1924/2014; Erikson, 1968/1994; McAdams, 1985; Rogers, 1951). Iako se u savremenom diskurzivnom pristupu tretira kao socijalna konstrukcija, sopstvu se i dalje pripisuje funkcija pred-iskustvenog ujedinitelja psihičkih procesa i funkcija u celovitost koja je prisutna u iskustvu kao osećaj nečije jednosti sopstvenog bića (Harré, 1998). Međutim, pojedini autori počinju da ukazuju na to da koncept ljudske subjektivnosti u kome se insistira na skladu uspostavljenom kroz centralizovani poredak odražava vrednosni ideal zapadnih društava, pa je prema tome kulturno i istorijski situirana pojava (Sampson, 1989). Ovakve kritike utiru put za snažniji uticaj argumenata koji dolaze iz tri različite tradicije, Džemsovog pragmatizma (James, 1890/1983), Bahtinove polifonije (Bahtin, 1967) i socijalnog konstrukcionizma (Gergen, 1991; 2009). Zajedničko za sve njih je uverenje da je sopstvo decentralizovano, otvoreno, socijalno zasnovano, dinamično, promenljivo i kontekstualizovano. Najsnažniju sintezu doživeće ove ideje u teoriji dijaloškog sopstva (Hermans & Kempen, 1993).